Da biste otkrili šta vas motiviše, šta je to što vas podstiče da donosite odluke baš na način na koji ih donosite, potrebno je da sagledate koje su vaše osnovne tj. bazične vrednosti. Da bismo otkrili naše osnovne vrednosti, uradićemo jedan mali test. Nemojte se plašiti - ovde nema tačnih i netačnih odgovora. Ovaj test ne određuje da li ste dobra ili loša osoba. Ovaj test će vam pomoći da otkrijete šta je ono što ste vi zapravo, šta vas motiviše i šta vas nagoni da donosite određene odluke. Korak 1 Odvojite 10 minuta samo za sebe, toliko traje ovaj test. Zatvorite se u prostoriju gde vas neće ometati niti prekidati. Pre nego sto započnete test, pripremite jedan list papira, olovku i 5 malih papirića, ceduljica. Korak 2 Pažljivo pogledajte spisak ponuđenih vrednosti i odaberite njih 10. Nemojte duboko razmišljati šta je to što bi neko od vas mogao da očekuje, već lagano izaberite one sa kojima možete da se poistovetite. Ukoliko se neka od vaših vrednosti ne nalazi na spisku, vi je dopišite - ali izaberite samo 10 i tih 10 zapišite na list papira. Korak 3 Pažljivo pogledajte spisak tih izabranih 10 i precrtajte 1 od koje biste mogli da se odvojite. Sad uradite to isto za još 4 (ukupno treba da imate precrtanih 5). Pored svake precrtane napišite broj kojim redom ste se odricali jedne po jedne. Korak 4 Preostalih 5 neprecrtanih vrednosti napišite na 5 ceduljica tako da na svakoj ceduljici bude po jedna vrednost. Pažljivo ih pogledajte. Korak 5 Zamislite da sam tu pored vas. Dajte mi jednu vrednost na ceduljici koje biste mogli da se odreknete. Zapišite je na papiru pod brojem 5. Sada mi dajte drugu vrednost na ceduljici. Zapišite i nju pod brojem 4. Obratite pažnju na to kako se osećate dok se odvajate od ceduljice po ceduljice. Uradite isto sa preostale 3 ceduljice. Te tri preostale ceduljice predstavljaju top 3 vaših bazičnih vrednosti - koje vam pružaju radost, tugu, zbog kojih živite i za koje umirete.

Vrlo često se unapred uplašimo mogućeg uspeha tj. neuspeha. Ali da nam svima bude lakše nije to do naše ličnosti niti smo lenji niti kukavice ... jednostavno, ima tu u našem mozgu jedan veoma važan centar (struktura) za koji se dugo smatralo da je samo zadužen za emocije, međutim istraživanja su pokazala da veoma veliku ulogu ima na motivaciju - amigdala.  Naime, taj centar nam obezbeđuje zadovoljstvo i pomaže da izbegnemo bol. Ako toga nismo svesni, a nismo (bar ja nisam bila) mi lepo ostavimo našu amigdalu da radi kako je ona zamislila - da izbegava sva bolna stanja, razočaranje, tugu, bes i da nas ispuni zadovoljstvom pa makar ono bilo i lažno. Poznatije nam je sve to kao "linija manjeg otpora" ili "zona komfora". Kada izađemo iz zone komfora očekuju nas razna stanja: i radost i tuga i uspeh i neuspeh. Ali, da bismo izbegli bol, mi se ipak odlučujemo da ostanemo u zoni komfora i tavorimo tu gde jesmo. Iako, možda, nismo zadovoljni stanjem u kome se nalazimo ipak ostajemo tu, jer nam je i takvo, neželjeno stanje ipak poznato bez nekih većih iznenađenja. Kada dođemo do ovakvog saznanja, možda ipak rešimo nešto da promenimo i da prodrmamo malo naš uspavani mozak. I za kraj, jedna pričica o čoveku u pogrešnom vozu.  Ulazi čovek u kupe u kome već sedi jedan gospodin. Voze se ćuteći dok voz ne stiže do prve stanice. Gospodin koji je već bio u kupeu ustane, pogleda kroz prozor, uzdahne i vrati se na svoje mesto. Ponovi se to još par puta. Naš putnik ga gleda i na kraju reši da ga pita zašto to radi u svakoj stanici. Gospodin mu odgovori: "Već neko vreme znam da se vozim pogrešnim vozom, ali na svakoj stanici shvatim da mi je u ovom vozu bolje nego da izađem. Ovde mi je udobno i toplo, a ako izađem ... ko zna šta me tamo čeka". Ko god je prepoznao da se vozi pogrešnim vozom, krajnje je vreme da iz njega izađe ... onaj pravi, koji nam treba, može da nas odveze na neko, baš onako, prelepo mesto.

Komunikacija je ono što razlikuje čoveka od životinja (bar se tako smatra). Ono što čini čoveka razumnim, kulturnim i mislenim bićem. Od svih vrsta, jedino su ljudi u mogućnosti da komuniciraju znakovima tj. simbolima i ova sposobnost nam je pomogla da izgradimo simbolički svet tj. kulturu. Komunikacija se odvija između najmanje dve osobe. Naša boja glasa, mimika, reči služe nam da prenesemo naše misli, stavove, sećanja, ideje ... ali, i da ponekad prikrijemo svoje emocije, stavove, namere. Osnovnu jedinicu komunikacije sačinjavaju: pošiljalac >> kanal komunikacije >> poruka >> primalac. Pošiljalac je osoba koja planira određenu poruku u vidu reči, slika, boje ... koju zatim odašilje pomoću određenog kanala (telefon, TV, društvene mreže, bilbordi ...) ka primaocu koji tu poruku dekodira prema svojim intelektualnim, obrazovnim i sličnim moćima. Do pogrešnog tumačenja poruke može doći usled šuma koji deformiše poruku i otežava njeno tačno prenošenje. Do šuma može doći usled tehničkih nedostataka ... npr. loša telefonska veza, prekid u emitovanju i slično. Šum može biti proizveden i zbog uplitanja drugih lica koji namerno ili nenamerno deformišu poruku. Iako većina smatra da je verbalna komunikacija glavni vid komunikacije, ona zauzima svega 15% od celokupne komunikacije. Preostalih 85% komunikacije se odvija položajem tela, mimikom, facijalnom ekspresijom, itd. što sve spada u neverbalne oblike komunikacije. Facijalnom ekspresijom iskazujemo , pre svega, svoje emocije: radost, tugu, bol, negodovanje ili odobravanje. Komunikacija putem društvenih mreža Svedoci smo da se danas mnogo brže živi. Možda ne ni toliko brže, koliko se brzo umaramo bombardovani svakakvim informacijama u toku dana. Politika, ekonomija, nesreće i stradanja iskaču sa raznih medija u toku dana. Ako na to dodamo svakodnevnicu koja se sastoji od čekanja u redu, od čekanja autobusa, jurcanja na posao i sa posla ... pokupi decu, vodi na rodjendane, u igraonice ... izvedi kucu da piški ... peglaj, kuvaj, peri ... odvezi dete na trening ... nahrani papagaja (u nečemu ste se već prepoznali), onda je svakodnevni stres postao jedna od sasvim normalnih stvari modernog čoveka. Čak iako ste uspeli, preko noći, da se odmorite i da ne skačete jer ste se u toku noći, u snu, setili da niste sklonili večeru  u frižider i da će se do jutra verovatno pokvariti ili da niste komšiji vratili "papagajke" a rekao je da mu ujutro rano trebaju, jer ide na plac ... čeka vas nova jurnjava do posla i sa posla, čekanje autobusa i reda u banci da platite struju, usput se preračunavajući koliko vam je para ostalo da kupite nešto za večeru. Da, život baš ume da zezne stvar ... A onda, negde u toku dana, "sednete" na neku od društvenih mreža da malo odmorite mozak i naletite na nekog kome se u toku vožnje ispraznio akumulator pa je morao da zove pet prijatelja i tri komšije da neko dođe da "upali" auto na kablove pa da ide do majstora i da neplanirano kupi novi ... ili na neku koja je bila kod frizera pa je nije lepo ošišao ... ili na nekog kome su u autobusu ukrali novčanik, pa mora da vadi nova dokumenta. Komentar on, komentar vi, komentar on, komentar vi ... i pretvori se to sve u debelu svadju. Sve one frustracije sakupljene u toku dana, i što vas je neko na ulici gurnuo ... i što je neko kod lekara upao preko reda ... i što vam je klinac dobio keca iz matematike pa ćete morati da plaćate nastavnika ... sve se to u jednom momentu sruči na nekog - nekog ko nije kriv ni za jednu od tih stvari koje su vam se u toku dana desile.  Samo se njegov stav razlikuje od vašeg i to je ona trunka koja pokreće lavinu. Sve ono što nikada ne bismo nekome rekli licem u lice, sve se to sruči kroz jedan komentar ili kroz neku opasku. Nismo svesni da iza beline ovog ekrana sedi druga osoba koja je doživela možda i gore stvari u toku dana od nas. Beli papir, beli ekran ... može sve da istrpi, to nije osoba od krvi i mesa, to je samo deo nečeg što će sutra biti elektronski otpad. A da li je to baš tako?  Da li razmišljamo da sa nekim svojim rečima, komentarima povređujemo neku drugu osobu koja možda baš ovog momenta preživljava gubitak bliske osobe ... ili nekog ko je upravo došao od lekara sa nekom ozbiljnom dijagnozom ... ili nekog kome je upravo uginula maca?  Verovatno ne, jer tu nema nikog, samo bela praznina ekrana. Zamislimo samo na tren da svi nosimo sivu garderobu, imamo sivu kosu, sive kuće i sive automobile, da je drveće sivo i da svaki cvet ima baš šest latica sive boje. Užasno, zar ne?! Sad zamislite da svi imamo ista razmišljanja i iste stavove.  Različita razmišljanja i različiti stavovi donose raznolikost i šarenilo u naše živote. Upravo ta raznolikost podstiče kreativne ideje, stvara predivne pesme, bezvremenska umetnička dela neopisive lepote. Možda neko nije umetnička duša, ali će kreirati neku novu elektronsku spravu koja će nam svima olakšati život. Samo zato što se nečji stav razlikuje od našeg, ne znači da je u pitanju loša osoba, negativna osoba. Kad bolje razmislim, možda ste vi za tu osobu negativna osoba.  Sigurna sam da niko ne započinje svoj dan razmišljanjem kako da vam napakosti ili da uništi vaš (ako neko tako razmišlja, pod hitno da potraži stručnu pomoć - tu već nešto nije u redu). Bilo bi tako lepo da svi poštujemo tuđe stavove i tuđa razmišljanja, jer koliko ste vi sigurni da ste u pravu ... toliko je i ta druga osoba sigurna da je u pravu! A najverovatnije ste oboje u pravu iz pozicija u kojima se nalazite. Zašto onda uporno pokušavamo da ljudima nametnemo svoje stavove kao jedino ispravne? Ako se osećamo nesigurno ili manje vredno, na sve načine ćemo se boriti da dokažemo da je naše mišljenje jedino pravo i validno. Zar je moguće da smo toliko arogantni da verujemo da se svet okreće zbog nas ... da je sve ružno usmereno baš prema nama, da nama prkosi, da nas nervira i da nas povredi?  Odmaknite se - ne primajte sve lično. U stvari, bar 99% stvari se ni ne tiču vas!  Sledeći put, kada se nađete u situaciji da pomislite kako se ceo svet okrenuo protiv vas, kako vas svi mrze onako baš iz dubine duše, a vi se odmaknite i nasmešite i podsetite kako je svet lep u svoj svojoj raznolikosti. Veoma je važno da shvatimo da se komunikacija na društvenim mrežama odvija na malo drugačiji način nego usmena tj. vebalna. Kako nismo u stanju da vidimo položaj tela niti facijalnu ekspresiju našeg sagovornika, tako je lako da nekoga povredimo iako to niti želimo niti nam je bila namera. Dok bi nam u realnom životu sagovornik stavio do znanja da mu određeni način komunikacije ne prija, u virtuelnom svetu tu granicu je jako lako preći i napisati nešto čime ćemo nekoga nehotice povrediti. Što bi stari ljudi rekli .... "tri puta meri, jednom seci".